Moja kći se zove Klara – ima 14 godina. Od prošle godine (13. rođendana – 2. 1.2021.) možda je progovorila 10 rečenica sa mnom. :(((  Uglavnom je u sobi, tamo i jede te vrlo malo i s drugim članovima obitelji razgovara. Pokušavala sam puno puta i na razne načine (molila sam za nju – i dalje molim, pisala joj pisma, pozivala u šetnju, na putovanje – jer je sa mnom voljela putovati, išla kod psihoterapeuta  na razgovor – koji mi je rekao da je to pubertet i da će proći te da se posvetim sebi!) – no, rezultata nije bilo. U školi je sve bilo u redu i ona je komunicirala s tatom (ni s njim kao prije, no ipak je komunicirala). Molila sam i bila strpljiva, no to me jako boljelo i često sam radi toga plakala i bila jako tužna…, a i druga djeca, sinovi (iako su veći – 16 i 25 godina) na neki način su patili. I onda sam dobila od vas na poklon dvije male knjižice Devetnice Chiari Luce Badano. Pomislila sam: pa ja nisam baš osoba od devetnica, no nekome ću pokloniti. 🙂 Kada sam došla doma, stavila sam ih na noćni ormarić – i vrijeme je prolazilo. Približavao se Božić – blagdana kojeg jako volim posebno zato što sam se za njega radosno kroz djetinjstvo pripremala a i kada su moja djeca bila mala kuća je uvijek bila puna veselja i pjesme. Ove godine, sve “lađe su potonule” – moja Klara sa mnom nije razgovarala, zatvorila se u sobu (u sebe)… Strahovala sam kako će izgledati ovogodišnji Božić?! I potiho se nadala da će Klara „popustiti“ i sudjelovati sa nama „makar na ručku“. Na sam Božić ujutro, kada sam završila jutarnju molitvu, pogled mi je pao na Devetnicu – i pomislih: Pa, mogla bih baš moliti devetnicu Chiari Luce za moju Klaru. I tako sam pročitala kako moliti i izmolila 1. dan devetnice. Nekako sam osjetila mir i razmišljala kako je bilo teško Chiarinim roditeljima jer je mlada umrla i da ne smijem „toliko“ tugovati jer je moja Klara živa! Nakon sv. Mise na koju Klara nije željela ići, odbila je i sudjelovati na ručku, u kući je bila tišina i tuga…

Navečer, dok sam bila u kuhinji, Klara mi je prišla s leđa i čvrsto me zagrlila. Ja sam se okrenula i poljubila ju te zamolila za oprost. No, ona i dalje nije komunicirala i otišla je u sobu. I ja sam ovaj put otišla u sobu – rasplakala se od sreće i zahvalila Gospodinu i Chiari Luce!!! Nekako sam u srcu osjetila da je to plod jutarnje molitve mladoj Chiari Luce… Pjevala sam: Aleluja! Aleluja!!! Na Novu godinu poslijepodne moja Klara je poželjela da joj napravim čokoladnu tortu za rođendan. Rekla sam da ću to rado napraviti i pitala ju želi li mi pomoći – rekla je : „Da!“ I na večer je sa mnom radila kremu. :))) Na rođendan, 2.2. otišla sam s njom i prijateljicama na klizanje. :))) I polako, polako, čini mi se da se opet približava… Nastavila sam moliti za Klaru Devetnicu. Evo, sve ovo što sam napisala nekako sam doživjela kao „malo Chiarino čudo“, odnosno Gospodinov odgovor i „mali vidljivi znak“ da je On tu, da budem strpljiva, da On voli Klaru više nego što ju ja volim, da je ON njen i moj Otac…. da ne tugujem nego zahvaljujem, da se ne bojim… Eto, dalje nekako idem s nadom i polako („mravljim koracima“) naprijed… No, sada znam, ako i zastanem ili se vratim natrag – On je tu!

Ana Š.